Balaševic - Jesen Je Devojka

Odavno sam na tragu Jeseni... I nikad joj nisam bio bliže...
Nagaravivši se po licu bojom noći, i zadržavajući dah, vetar je krijumčario dim spaljenog lišća preko granice, ali to nije promaklo ovom iskusnom tragaču pritajenom na obodu polja. Jedan tanušni oblačić zakačio se za sasušeni grm čička, pažljivo sam ga protrljao palcem i kažiprstom pipkajući od
kakvog je štofa, a onda šerlokholmski izvukao svilenu vlas finog mirisa koji se u taj dim upleo kao ladolež...
Da, da...
Tu je Ona negde...
Tako zamirišu samo njene uštirkane čipkane podsuknje kad se zavrti na vrhovima prstiju, zaneseno, prosute kose, kao da tancuje Stari Laloški Vals?
Jeste, Jesen je devojka, malo ko to zna...
Ona je vitka i uspravna panonska vila kose boje lipovog meda, u širokoj smeđoj suknji do zemlje, i u tamnozelenom brokatnom žaketiću izvezenom zlatnim tulipanima...
Prvi put sam je video kao dečak, iz ujakovog krila, u lepezi karata u njegovim mekim neradničkim rukama. To je Jesen, rekao je. Zeleni kec. Ovaj Tikveni Kec je Leto. A ovaj deda kraj
vatre, Žirovi Kec, to ti je Zima...
Ujak me je više voleo nego što mi je pričao, i verovatno se ni tad ne bi razbrbljao da nije precepio tri keca? U životu je nažalost odigrao samo onog četvrtog, Hercovog Keca, Proleće, i digao se u oblake "na zadnjaka", na ukradenoj "BMW-sahari", ne napunivši dvadeset i dve...
A Jesen na onoj karti iz starog špila nije puno ličila na sebe...
Bila je vesto prerušena u lepuškastog paža koji se sladi vrčem mladog vina iz vinogradske bačve, ali odala ju je majušna damska cipelica, kako to već i biva u bajkama. Prikazivala se uvek u drugom liku, vile valjda i moraju tako, ali svaki put, kao namirisanu maramicu sa inicijalom, ostavljala je neku novu nijansu na sve raskošnijoj paleti sa koje sam oslikavao njenu siluetu na štafelaju svojih maštanja...
I tek kasnije bih se setio da je to bila Ona? ...




Balašević-Jedan od onih života

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.




Mika Antić

Zabeleske Jednog Pokvarenjaka

"Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom."












Čarls Bukovski

Kada sam zaista poceo voljeti sebe

Kada sam zaista počeo voljeti sebe shvatio sam da su bol i emocionalna patnja samo upozorenja koja mi govore da trenutno živim suprotno od svoje istine. Danas znam da se to zove BITI VJERODOSTOJAN.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam koliko može biti uvrijedljivo kada pokušavam da natjeram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba JA. Danas, ja to zovem POŠTOVANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam žudjeti za nekim drugačijim životom i mogao sam vidjeti da je sve što me je okruživalo ustvari bilo poziv da rastem i da se razvijam. Danas, ja to zovem ZRELOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam da sam pod bilo kojim okolnostima uvijek na pravom mjestu, u pravo vrijeme i da se sve događa u tačno pravom trenutku. Tako da sam mogao biti miran. Danas to zovem SAMOPOUZDANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam samom sebi krasti svoje vrijeme, i prestao sam praviti grandiozne projekte za budućnost. Danas radim samo ono što mi donosi radost i sreću. Radim stvari koje volim da radim i koje vesele moje srce i činim to na svoj vlastiti način i u svom vlastitom ritmu. Danas znam da se to zove JEDNOSTAVNOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: od hrane, ljudi, stvari, situacija i svega ostalog što me je vuklo ka dnu a dalje od mene samoga. U početku sam to zvao „zdravi egoizam“, ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOME SEBI.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe prestao sam željeti da sam uvijek u pravu, tako sam manje griješio. Danas sam shvatio da se to zove SKROMNOST.



Kada sam zaista počeo voljeti sebe, odrekao sam se navike da živim i dalje u prošlosti i da se brinem za svoju budućnost. Sada pak živim samo za ovaj trenutak u kojem se SVE dešava. Tako živim svakog dana i zovem to ISPUNJENJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe spoznao sam da me moj um može poremetiti i da se od nekih svojih misli mogu razboljeti. Ali čim sam počeo da koristim svoje srce, moj um je dobio dragocjenog saveznika. Danas ovu vezu zovem MUDROST SRCA.

Nema potrebe da se plašimo svađa, suočavanja niti bilo kakvih problema, jer i zvijezde se ponekad sudare pa i iz sudara nastane neki novi svijet. Danas, ja znam: TO SE ZOVE ŽIVOT.

Čarli Čaplin

Kasnije ili pre ...

"Ovo je zemlja gde se u svemu kasni. Samo se umire pre vremena"
Zarko Lauševic

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.

Zato su naše srece i tuge uvek

drugačije istovetne.




Mika Antić

Maska

Čovjek uvijek može navući masku na lice, a u sebi ostati onaj koji je bio. Ali šta ako maska sraste s licem? S vremenom ti postane sve teže igrati dvostruku igru, pa počneš sam sebe uvjeravati da doista i misliš to što govoriš, kako bi u vlastitim očima ostao čist. Ukratko, mozak ti se okameni.

Ivo Brešan

Strah

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.








Jovan Dučić

Važni Trenutci

"Pre ili kasnije svi otkrijemo da važni životni trenuci u životu nisu oni glasno reklamirani, nisu rođendani, venčanja, mature ili razni ciljevi koje smo postigli. Prelomni se trenuci ušunjaju na vrata sećanja nenajavljeni, oni su kao odbegli psi koji upadnu, pronjuškaju uokolo i naprosto nikad ne odu. Oni su merilo naših života..."

Paulo Koeljo- Na obali reke Piedre sedela sam i plakala

Volim Da Te Volim

" Volim da budem sa tobom zato što se nikad ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam poverenja u tebe, imam poverenja u ono o čemu razmišljaš. Razumeš? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumeš? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari. Čak se i averi koji nas proganjaju lepo slažu međusobno! Ti vrediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao dečiji zmajevi na vetru. Ako me neko ne drži na uzicu... hoooop, odletim... A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim...
Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osećam dobro."

Ana Gavalda

Srecan Je Onaj Ko Ume Da Voli

" Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi sena zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi..."

Herman Hese

Поноћ

"Поноћ уз маргаринску свећу ручне израде. Убица не може да спава. Остали зликовци по ћелијама сањају лепшу прошлост. Ујутро ћемо сви пред лице неба, тмурно без Сунца. Јер га нисмо ни заслужили. Свеједно, биће то једна добро расположена групица отпадника, убица углавном, која ће у тих скоро сат шетње покушати да се што духовитије предcтави осталима, јер су остала двадесет и три сата намењена официјелној робији, са разголићеном приватношћу."

Жарко Лаушевић - Година Прође, Дан Никад

Можда сам...

‎"Можда сам фигурица у нечијем тетрису? Не могу да ме уклопе, ни приземе, па ме стално окрећу и на крају су једноставно притисли паузу и сад стојим ту, без трајања, укочен као онај смрзнути ослић из Јапана, док се батерије нечијег тетриса не истроше. Не смеју да наставе са игром, плаше се да не изгоре, а досадашњи скор им је прилично бедан. Остаје ми нада да ће тетрис доспети у руке неког амбициознијег и спретнијег играча који ће успети да ме уреди и поништи ."

Жарко Лаушевић - Година Прође, Дан Никад 

Mislim Na Tebe

" Nesto ću ti reci, lutko, samo to nemoj pricati nikom. Ne moras vise cekati da se kazaljke spoje. Znam jednog dripca koji misli na tebe i kad su kazaljke potpuno rastrkane."

Djordje Balasevic

Sjecanja...

"Kasno je sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utjehe i podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje."

Meša Selimovic

Šareno...

Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno.
U nama svima šarenog ima.
Bila je zima.
Prošla je zima.


Mika Antic

Umijece Ljubavi

Može li covjek, uhvaćen u tu mrežu rutine, ne zaboraviti da je covjek, jedinstveni individuum, bice kojemu je dana samo ova jedina šansa života, sa nadama i razocarenjima, sa žalošcu i strahom, s cežnjom za ljubavlju i grozom pred ništavilom i odvojenošcu?

Erich Fromm - Umijeće ljubav

Snaga Ljubavi

‎- Izvini, gde sam te ono prekinula?
- Nisi me prekinula..... Naprotiv. Nastavila si me tamo gde sam jednom prekinut.

Balašević - Tri Posleratna Druga

Zavodnik

Pred mnogim vratima sam cekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žedj bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noci koje groznicavo išcekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežec' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samocu…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me cini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopcaj haljinu svoju,
opcini me, izmuci me nikad mi ne reci DA.

Herman Hesse

                          Photo by Fabian Perez

Opet Si Mi Na Rubu Oka

Opet si mi na rubu oka,
al’ ne dam da sklizneš,
jer ne znam koliko te je u meni ostalo
i da li ćeš još nekad izaći mi na oči
da ponovo ne dopustim da sklizneš,
a da jedva čekam da mi usne dotakneš.
Koliko snage u jednoj kapi tebe.
Znam kroz šta si prošla na putu do mog oka,
ali ne znam odakle si krenula i šta ti je cilj,
osim da me nateraš u beg od tebe i od sebe
i da ne znam više da li ti se radujem, ili te se bojim,
da li imam snage da podnesem čupanje srca na živo,
da li te bar malo volim, da li sam te ikada voleo...

Na vrh jezika si mi, a ćutim.
Šta da kažem? Ko bi me slušao?
Ja, koji sam te znao,
ne mogu više da slušam o tebi,
jer ne smem da verujem da si postojala.
Nije to bila ljubav, već ti.
Ljubav dodje i prodje, a ti si samo došla.




Goran Tadić

Suze i Smijeh

 "Suze mi teku od smijeha. Ako prestanem da se smijem, 
ostaće samo suze."

                                      Meša Selimović

Osmeh Ljubavi...

"Sve čega se sećam pre tebe čini se crno-belim. No kad si ti došao, doneo si u moj život smeh, crvene balone, smešna iznenadjenja, veselje i radost." 

Judith C. Grant

Govor Srca

"Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju. Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstiće, smirene na mom desnom ramenu.
-Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je učinila posle nekog vremena. Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A naročito kucka tu. U tvojoj sobi... Pajaci su me zabezeknuto gledali. U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa...Ne, nije mi bila prva...Ali, bila je prva sa kojom sam se voleo..."
Balašević

Čuvaj se mržnje...

...~s` tobom moje sve pored mene je...~

Lijepa rijec...

"Lijepa riječ je kao lijepo stablo, korijen mu je duboko u zemlji, a grane se pod nebo uzdižu."

Meša Selimović

"Jedne noći ko ova, znaće Bog, doslikaću portret života mog "

            ~ Balašević
         
           Za početak, slikaću dok ne doslikam... u svim bojama :)