Pred mnogim vratima sam cekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žedj bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…
Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noci koje groznicavo išcekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.
Bežec' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samocu…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me cini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.
Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:
Brani se, najlepša moja, zakopcaj haljinu svoju,
opcini me, izmuci me nikad mi ne reci DA.
Herman Hesse
Photo by Fabian Perez
Divno :)))
OdgovoriIzbriši