Odavno sam na tragu Jeseni... I nikad joj nisam bio bliže...
Nagaravivši se po licu bojom noći, i zadržavajući dah, vetar je krijumčario dim spaljenog lišća preko granice, ali to nije promaklo ovom iskusnom tragaču pritajenom na obodu polja. Jedan tanušni oblačić zakačio se za sasušeni grm čička, pažljivo sam ga protrljao palcem i kažiprstom pipkajući od
kakvog je štofa, a onda šerlokholmski izvukao svilenu vlas finog mirisa koji se u taj dim upleo kao ladolež...
Da, da...
Tu je Ona negde...
Tako zamirišu samo njene uštirkane čipkane podsuknje kad se zavrti na vrhovima prstiju, zaneseno, prosute kose, kao da tancuje Stari Laloški Vals?
Jeste, Jesen je devojka, malo ko to zna...
Ona je vitka i uspravna panonska vila kose boje lipovog meda, u širokoj smeđoj suknji do zemlje, i u tamnozelenom brokatnom žaketiću izvezenom zlatnim tulipanima...
Prvi put sam je video kao dečak, iz ujakovog krila, u lepezi karata u njegovim mekim neradničkim rukama. To je Jesen, rekao je. Zeleni kec. Ovaj Tikveni Kec je Leto. A ovaj deda kraj
vatre, Žirovi Kec, to ti je Zima...
Ujak me je više voleo nego što mi je pričao, i verovatno se ni tad ne bi razbrbljao da nije precepio tri keca? U životu je nažalost odigrao samo onog četvrtog, Hercovog Keca, Proleće, i digao se u oblake "na zadnjaka", na ukradenoj "BMW-sahari", ne napunivši dvadeset i dve...
A Jesen na onoj karti iz starog špila nije puno ličila na sebe...
Bila je vesto prerušena u lepuškastog paža koji se sladi vrčem mladog vina iz vinogradske bačve, ali odala ju je majušna damska cipelica, kako to već i biva u bajkama. Prikazivala se uvek u drugom liku, vile valjda i moraju tako, ali svaki put, kao namirisanu maramicu sa inicijalom, ostavljala je neku novu nijansu na sve raskošnijoj paleti sa koje sam oslikavao njenu siluetu na štafelaju svojih maštanja...
I tek kasnije bih se setio da je to bila Ona? ...
Balašević-Jedan od onih života
Nema komentara:
Objavi komentar